Kad se jedna vrata sreće zatvore, otvori se prozor

Okej, svašta se izdešavalo otkako nisam pisala.
-Obojala sam kosu u narančasto.
Da, ne znam šta mi je bilo. Želim bit Weasley, ali više sličim na Pipi Dugu Čarapu. Uglavnom. Nije ispalo baš divno. Brigita i Sara su rekle da mi je katastrofa. Mislim, samo mi je još to trebalo.
-Počela sam o sebi mislit užasno loše.
Ali ne ono, mislim 5 minuta, pa me prođe, ne. Mislim tako već danima. Stalno mi se po glavi vrti samo to. Mislim da sam ružna, debela, da me nitko neće, da sam glupa i tako dalje. Lea me pokušava uvjerit da sam u krivu. Pokušava mi pomoć da prestanem tako mislit. Ali šta god ona napravila, samo se još više shvati da sam ja u pravu. Kad mi je htjela nać dečka, svi su rekli da sam ružna, osim jednog, koj mi se užasno sviđa, ali postoji mali problemčić. Živi u Sl. Brodu. Nije li to zanimljivo? 5 sati vožnje od savršenog dečka od glave do pete - lijep je, zabavan je, smiješan, voli me ovakvu kakva jesam, drukčija od drugih, sluša Rock, svira gitaru, uvjek je spreman za zafrkanciju, baš savršen dečko za mene. Ali ne! Brod mora biti daleko od Pule, jelda? I da, samo da razjasnim - poznajemo se uživo. U zagrebu smo se upoznali. Uglavnom. Mislim da sam glupa, ružna, debela, da me nitko neće iz navedenih razloga i da ću umrijet sa 72 mačke od kojih imam traume.
-Pjevala sam solo.
Moj zbor je imao nastup. I ja sam trebala otpjevati sama pjesmu Teardrops On My Guitar, od Taylor Swift. Mučila sam se kao idiot da je naučim. Ponovila sam je 50 puta dnevno. Trudila sam se, htjela sam da ispadne odlično. I trebalo je. Ali naravno, nešto mora krenut krivo, pa ipak sam to ja! Spustim se dole, na mikrofon, čekam, čekam. Dirigentic je došla do mene i rekla da se CD ne želi učitat. Um, taj osječaj se ne može opisat. Zamislite da je netko uzeo pilu, i samo vam odsjekao tlo pod nogama, i da padate u praznu crnu rupu bez dna, tonete u tugu, suze vam naviru na oči, jer je sav vaš trud i muka pao u crnu rupu zajedno sa vama. Osječala sam se katastrofalno. Vratila sam se u Zbor, pokisla. Ali onda me dirigentica pozvala, i pjevala sam bez matrice, akapela. Hajde, bar nešto.
I kad se samo sjetim. Prije nastupa, spremala sam se, stan je odzvanjao od pjesme Teardrops On My Guitar, pričala sam sa malo prije spomenutim dečkom iz Broda. Sječate se da sam spomenula da je savršen? Da, je. Nisam bila sigurna u sebe. Mislila sam da ću zaribati, zaboraviti tekst ili nešto takvo. Ali onda, kada sam rekla "Ajde idem ja na nastup." rekao je "Idi i osramoti Taylor, jer si bolja od nje." Kada je to rekao, ništa me nije moglo rastužiti. Blistala sam, bila sam samouvjerena i sretna i zadovoljna sobom.
I da, odlučila sam staviti slike. Na nastupu, Lea i ja, ja sam narančasta.

Do čitanja:**

Poznajete li onaj osjećaj kada je sve što vam treba samo iskren zagrljaj prijatelja, ali nikako da vam ga netko pruža?
Utorak, bio je predzadnji dan škole. Svi su zaključivali, sve je trebalo biti savršeno, pa čovječe, bio je kraj! Ali taj je utorak bio definitivno najgori kraj škole koji si možete zamisliti. Sve je počelo dobro. Tjelesni, engleski, sve je bilo super. Smijali smo se, zezali, sve do velikog odmora. Kada sam se spustila u dvorište i pronašla Tonia, najboljeg prijatelja, da odemo zajedno do Konzuma, rekao mi je groznu vijest - seli se. Najprije, mislila sam da se samo šali. Pa ipak je to Toni. Ali, kada sam shvatila da se ipak ne šali, kroz glavu su mi prošli svi prelijepi tenutci koje smo zajedno prošli. A onda sam skoro zaplakala. Oći su mi se natopile suzama dok smo zajedno birali kekse koje ćemo jesti.
"Nećemo više zajedno kupovati marednu... nećemo više zajedno glumiti... nećemo se više smijati... zato što on odlazi."
Nisam to mogla podnijeti, ali nekako sam ostala pribrana. Ali, nesreća nikad ne dolazi sama. 3 sat, sat kemije. Zvučalo je odprilike ovako:
"Davide, ja ću tebe morati rušiti, vidimo se na ljeto, Dora također."
Samo sam se pogledala sa Karlom, i nekoliko klupa ispred nas vidjela sam Maju koja pokriva lice rukama i Alena koj ju grli.
"Karla, nemoj mi potvrditi da padaju razred." "Padaju."
To je bilo previše za mene. Oni odlaze, zašto? Sve što mi je trebalo je bio samo zagrljaj prijatelja, koji je namjenjen meni. Grlila sam Maju, kako bi joj bilo lakše. Zatim Larisu, Katarinu, Noemi. Ali nitko da mene zagrli. Ne volim i ne želim mnogo očekivati, ali zar je bilo toliko teško zagrliti curu kojoj se lice namočilo suza?
Izašla sam u dvorište, plakala sam. Ne toliko zbog Dore, niti zbog Davida. Plakala sam većinom zbog Tonija. I onda mi je pišao Marin. Drag dečko, osmaš, prijatelj sa predstave. Pitao me šta mi je, zagrlio me, i rekao "Sve će biti uredu." Dao mi je točno ono što mi je trebalo, onoliko malo koliko mi je pružio, za mene je bilo odlično. Od svih 23 u razredu, čak i od ostalih 400tinjak učenika u školi, samo me je on zagrlio i rekao "Sve će biti uredu." Hvala mu na tome, zbilja.

Srijeda, zadnji dan. Dan nakon što sam natopila jastuk suzama, dan nakon što sam si razbila koljeno jer sam se bacila nasred dvorišta u pokidanim hlačama, zadnji dan škole. Provela sam ga onako kako sam željela, sa Tonijem. Nakon odigrane odbojkaške utakmice sa osmašicama, našli smo se ispred dvorane. Rekla sam mu da ima na umu činjenicu da mislim ostati u kontaktu sa njim. A on se samo spustio na odprilike moju visinu, i rekao da se ne seli. Zapravo nisam znala kako bih reagirala. Grlila sam ga, vrištala sam od sreće, nije me bilo briga što su sve oči oko nas uprte u mene, baš me bilo briga, pa Toni ostaje! Kad sam ga ispustila iz čvrstog stiska, napravila sam karakterističan potez za mene, lupila sam ga rukom po toj njegovoj Bieber frizuri i viknula "Budalo!". Ipak, lagao mi je. Netko je dotrčao do mene i viknuo "Dora i David su ispravili kemiju, neće past!" vrisnula sam. Obožavala sam taj dan. Sve šta je jučer pošlo krivo, ispravilo se. Zapravo, sve osim mog koljena, ali koga briga.
Dan sam završila sa 4 jaja u kosi, te 2 vrećice brašna. Po ostatku tijela sam imala pjesak, a po licu hrpu kreme za sunčanje. Naravno, more nas je sve sretno dočekalo, bilo je dobro baciti se u robi.

Do čitanja:*

Bok ljudi! Dobrodošli u moj svijet.
Zbilja, Matea, zar opet? Da, i ja se isto pitam. Ovo je moj 15 blog, čini mi se. Ne znam, jednostavno mi je došla želja za pisanjem. Želim se izraziti, ponovno.
Ugl. za početak ću napisati ponešto o sebi:
Zovem se Matea, to ste mogli zaključiti. Dolazim iz ne toliko velikog, ali niti baš malog grada na Hrvatskoj obali. Tu sam rođena, tu živim.
Volim pisati, jako volim pisati. Pišem o svemu i svačemu, o sebi, svom životu, o svojim stavovima i razmišljanjima, ali ponekad se volim staviti u tuđu kožu, kožu mojeg izmišljenog lika, pisati u njeno ime, izmišljati njen život, kroz što sve prolazi, njene prepreke u životu i njenu sreću i zadovoljstvo. Ugl. njeno je ime Michaela Finnigan. Oni koji su pročitali bar jednu Harry Potter knjigu, znaju da dijeli prezime sa Seamusom Finniganom, Gryffindorom sa Harryeve godine.
Da, ja sam veliki obožavatelj Harry Pottera. Pročitala sam sve knjige, pogledala sve filmove, imam 2 majice, lančić, aktivna sam na jednom HP forumu, i tako dalje.
Za sebe mislim da sam drukčija od drugih. Zato što tako i izgledam. Nosim Ray-ban crno bijele karirane naočale - Za vid! U poslijednje vrijeme sam počela nositi i kape sa ravnim šiltom, obožavam ih. Nosim razderane hlače, napola raspadnute starke koje obožavam. Odrasla sam u totalno otkačenoj obitelji. Moj tata vozi motor, ima dugu kosu, nosi razderane hlače i sluša ACDC. Moja mama je svojevrsna umjetnica - crta, slika, prodaje torte koje ukrašuje figuricama koje je sama napravila od fondana. Brat mi je otkačeni 6ogodišnjak. Sestrična mi pjeva u metal bendu, a stric je zaostali teenager sa 40 godina. Što reći?
Imam lude prijatelje koje jednostavno obožavam. Adrian, moj najbolji prijatelj je totalni frik za kompjuterima i sličnim stvarčicama. Pa taj igra Nintendo DS pod povijesti. Lea, moja najbolja prijateljica, nju obožavam. Ona je totalno otkačena, luda, i jednostavno je najbolja. Karla je, recimo, jedina osoba koja mene može u potpunosti razumijeti. Ona je više za ozbiljnije razgovore, ona iz mene izvlači ono što ja sama ne mogu procijeniti. Njoj mogu sve reći. Damir mi je poput starijeg brata kojeg nikad nisam imala. Mislim da je dovoljno reći da se htio potući sa dečkom koji me je povrijedio. Martina mi je također najbolja prijateljica, bez nje moj život nebi imao smisao. Samo, u vezi nje postoji mali problemčić, ne živimo u istom gradu. Odvojene smo odprilike sat i po vožnje. Ali, svejedno se viđamo, tu i tamo. Naprimjer, jučer sam baš bila kod nje.
Mislim da je dovoljno o mojim prijateljima. Ima ih još brdo, ali ove sam nekako željela izdvojiti. Ne znam šta bih još o sebi napisala. Možda u sljedećem postu.

Do čitanja:*